30. 09. 2013.

Autor: Dragana Nikoletić Izvor: NUNS/Novi magazin

Prava učiteljica za prave đake

U OŠ „Jovan Cvijić“ petu godinu se sprovodi program „Pomoć u učenju“, namenjen deci iz socijalno ugroženih porodica. Kako mališani sa Deponije uče da savladaju gradivo i usvoje nove radne navike, zabeležila je Dragana Nikoletić

Učionica prvaka Osnovne škole „Jovan Cvijić“ u beogradskom naselju Karaburma. Prošla su redovna predavanja, u toku je dvočas dopunske nastave namenjene socijalno ugroženim đacima u okviru programa „Pomoć u učenju“, u organizaciji Crvenog krsta Palilula. Slika samo delimično odgovara zvaničnoj deskripciji sadržaja, a još manje predrasudama o romskoj populaciji čiji najmlađi predstavnici čine većinu polaznika.

Svi, ama baš svi, a ima ih desetine, nagnuti su nad otvorenim sveskama, boreći se sa zavijucima pisane ćirilice, brojkama ili drugim komplikovanijim gradivom. Niko ne „hvata zjala“ da mu brže prođe vreme, ali je svako gotovo praznično obučen, uredno počešljane kose i „ulaštenih“ cipela ili patika. Pernicama i drugim đačkim aksesoarima ne odudara od svojih finansijski zbrinutijih vršnjaka.

Neobična poseta

Nije običan dan za odrađivanje obaveza. U gostima su tri studenta iz inostranstva koji mališanima svoje zemlje predstavljaju Kazahstan, Argentinu i Tursku. I, iako bi se očekivalo da će ih promena obradovati jer mogu da „uhvate krivinu“, ova deca negoduju jer nisu završila domaći, bruje i galame, premeštajući se u prve redove. Tek kad im nastavnica Ceca, pedagoški asistent Svetlana Ilić, treći put podvikne, graja se stišava, a pažnja uspostavlja.

Prve fotografije prezentacije prolaze u muku i tek kada se na ekranu pojavi karta daleke republike, a kosooka Asel na engleskom napomene da je jedna od graničnih država sa Kazahstanom „Čajna“, đaci se horski zakikoću i zborno „dopune“ – „kobasica“.

Tokom drugog predavanja već su svi „u materiji“, osokoljeni da kažu šta god im padne na pamet, pa im zastava Argentine zaliči na boje (lokalnog) OFK Beograda, a slike kitova „na pecanje na (obližnjem) Dunavu“. Kad dođe red na trećeg izlagača Batuhana, više nisu u neozbiljnom „modu“, već se utrkuju ko će napisati neku reč koju delimo sa Turcima. Na tabli se nižu dve verzije jastuka, čaja, pogače, čaršava.., a mogao se tu naći i pendžer da ga studentkinja FPU u ulozi prevodioca nije kao previše starinski i kao deci nepoznat izraz stavila „ad akta“.

Očigledno spreman, kudravi Batuhan deci približava i druge sličnosti dve zemlje pa oni, prvi put u životu, igraju „Ide maca oko tebe...“ – na turskom. I još ne mogu da sačekaju da mladić završi objašnjenja, a kamoli devojče sa prevođenjem, već svi viču u glas „znamo, znamo“. Laik bi, pa čak i prosečan roditelj, ocenio ovu dečju zabavu kao više nego skladnu, ali se nastavnica Ceca vajka kako su deca nemirnija nego obično. „Stalno me ’brukaju’ kad dođu gosti, a toliko vreme potrošimo na objašnjavanje koliko je važno da budu pristojni i tihi“, kaže nežno ona, otkrivajući da ovo nije samo portret dobro primenjenog programa i njegovih pozitivnih efekata, već i primer predane pedagoškinje.

Sve manje “kečeva”

„Kad sam došla u školu pre četiri godine odmah sam shvatila potrebu za ovim radnim mestom, jer su deca iz obližnjeg nehigijenskog naselja poznatog kao Deponija dolazila prilično zapuštena i bez radnih navika, što je bio mnogo veći problem od običnih teškoća sa učenjem“, kaže ova mlada žena (35), likom više devojčica. Malo pomalo, upornim savetima i približavanjem zajednici posredstvom kućnih poseta, mališani su shvatili potrebu za redovnim i doličnim (u smislu urednosti) pohađanjem nastave. I, što je takođe vrlo bitno, uspostavljen je kontakt sa roditeljima, do tada nenaviknutim da bodre želju svoje dece za „klasičnim“ znanjem. Tako se sada svo gradivo obradi u školi, u saradnji redovnih i „dopunske“ nastavnice, uključujući i domaće zadatke. Takođe, naglašava direktorka Valentina Panđaitan, drastično je smanjen broj jedinica.

„Ponekad pomislim da sam prestroga, ali rezultati govore da sam na dobrom putu,“, kaže Ilić, dodajući da se početni strah da neće uspeti pretvorio u ponos postignutim, pogotovo kad „svoje“ đake uporedi sa drugom decom iz sličnih socijalnih prilika: „Postali su svesni ko su i kako žive i šta treba da urade da to promene“.

Svetlana Ilić tvrdnju ilustruje primerom učenice koja je pitala šta ona radi kad se vrati s posla. Kuva ručak, pere veš, odgovorila je nastavnica, pa je devojčicu zanimalo ima li mašinu. Kad je ova potvrdila, malecka je rekla da će i ona da je kupi kad poraste i zaposli se, jer joj dlanovi bride i stalno su crveni od ručnog pranja veša za celu familiju. U romskim porodicama, protivno predubeđenjima, obaveze se rano određuju i bespogovorno izvršavaju, objašnjava nastavnica.

Sličnu tugu osetila je i kad je prvi put kročila u domove svojih đaka, u sklepane udžerice usred smeća i blata, gde ukućani spavaju na dušecima prostrtim po podu, na pragu se svlači to „praznično“ odelo i oblači ono svakodnevno. I, onda, ponovo ta teskoba u duši kad joj je jedan mališan priznao da ne može na dopunsku – jer je gladan. Iskrena briga našla je rešenje, pa sad Crveni krst Palilula najugroženijoj deci obezbeđuje besplatnu užinu. Paralelno se stalno prikuplja odeća, obuća i druge potrepštine za đake iz komšijske mahale, ali i neromske, iz populacije ispod granice siromaštva, što rezultuje tim svečanim „autfitom“ na časovima.

Fokus na dopunskoj nastavi

Ovaj združeni napor za opšte dobro, a putem podrške najslabijoj karici društvenog lanca, nije usamljeni primer u školskom sistemu Srbije, koji je za slične aktivnosti zadužio dvestotinjak pedagoških asistenata. Njihov angažman se ponekad proteže i na prisustvovanje časovima, što je u opisu posla i ličnog asistenta, pozicije uvedene novim, inkluzivnim Zakonom o obrazovanju, pa ih nedovoljno upućeni često mešaju.

„Fokus je ipak na dopunskoj nastavi, gde se učenici spreme za odgovaranje, a ja samo povremeno prisustvujem ispitivanju da ih oslobodim treme ili podsetim o kojoj je lekciji reč,“ objašnjava Svetlana Ilić i dodaje da za nju nema veće nagrade od đačke petice u dnevniku, iako to za njene đake više i nije neka retkost, pa se dešava i da zaborave da je pomenu i pokažu.

(Ovaj tekst je deo projekta „Socijalno ugroženi – nevidljivi u društvu“, koje sprovodi Nezavisno udruženje novinara Srbije NUNS, uz podršku Ministarstva za rad, socijalnu politiku i zapošljavanje. Novi magazin je medijski partner).