27. 01. 2014. Beograd

Autor: Ratko Femić Izvor: Novi magazin

Dobri samo ako su loše

Novinari i mediji u sistemu socijalne zaštite po važnosti su odmah iza pružalaca usluga. Oni mogu znatno da pomognu, ali i da uruše sistem, pa je neophodno stalno podizati standard u izveštavaju, sa posebnim naglaskom na zaštitu dostojanstva ličnosti onih o kojima se piše

Mediji su jedan od najdragocenijih resursa pružanja podrške u sistemu socijalne, porodične i pravne zaštite socijalno ugroženom stanovništvu.

Ovu ocenu državna sekretarka za brigu o porodici i socijalnu zaštitu u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Brankica Janković iznela je na radionici za novinare „Socijalno ugroženi – nevidljivi u društvu“, održanoj u Beogradu 16. decembra u organizaciji NUNS-a. Na osnovu dugogodišnjeg iskustva u radu ustanova i institucija socijalne zaštite Brankica Janković ističe da su u sistemu socijalne zaštite novinari, po važnosti, odmah iza pružalaca usluga, naglasivši da oni mogu znatno da pomognu, ali i da uruše sistem: „Građani koji koriste sistem socijalne zaštite su ljudi sa problemima, ali o njima se, nažalost, najčešće izveštava senzacionalistički. Dobri primeri, kojih je mnogo više, nisu lukrativni i politički interesantni, pa u većini medija nisu za objavljivanje jer ne prodaju novine“.

Ipak, u vremenu opšteg raščovečenja, kako to definiše državna sekretarka, postoje i ljudi kojima je bitan čovek, a među njima su i novinari koji žele da na što bolji i profesionalniji način izveštavaju o osetljivim i teškim socijalnim temama. Očuvanje dostojanstva ličnosti onih o kojima se piše podjednako je važno kao i samo izveštavanje o problemima sve brojnije grupe ljudi koji spadaju u kategoriju socijalno ugroženih, zajednički je zaključak učesnika tri radionice posvećene povećanju vidljivosti ljudi zatečenih “u stanju socijalne potrebe”.

Trećina u sistemu

Sintagma “socijalno ugroženi” krije veoma veliku i heterogenu grupu građana sačinjenu od niza podgrupa. Dva su osnovna kriterijuma kojima se određuje pripadnost kategorijama građana uz koje ide pridev ugroženosti: stepen siromaštva i stepen uključenosti/isključenosti u/iz društva. Stepen siromaštva, odnosno materijalna ugroženost, meri se pre svega visinom mesečnih primanja po domaćinstvu i mogućnošću da se prihodima obezbedi egzistencija. U Srbiji je 2012. više od 700.000 stanovnika direktno koristilo neku od ponuđenih socijalnih usluga, od saveta do novčane pomoći, a samo od januara do aprila ove godine 10.000 porodica uvedeno je u sistem socijalne pomoći. Prema procenama Ministarstva ove godine će biti bar deset odsto više direktnih korisnika. U prilog tome ide podatak da je broj novčanih pomoći povećan za 20.000 u odnosu na 2012. godinu.

U Srbiji je 1,7 miliona penzionera sa prosečnim primanjima od oko 24 hiljade dinara, što dobar deo automatski svrstava među socijalno ugrožene. Više od 7.000 dece lišeno je roditeljskog staranja, 400.000 dece ima dečiji dodatak, 140.000 mlađih od 13 godina su siromašni. Praktično, svaki od više od 800.000 zvanično nezaposlenih je socijalni slučaj. Takođe, Srbija ima 800.000 ljudi sa invaliditetom i 1,2 miliona starijih od 65 godina. Zbog smanjene mogućnosti da se staraju o sebi ove dve kategorije stanovništva automatski spadaju u ugrožene. U posebno teškom položaju su višestruko ugroženi – nezaposlene osobe sa invaliditetom, stariji od 65 godina na selu, posebno žene i osobe sa invaliditetom, nezaposleni Romi… Poseban oblik društvenog staranja, koje uključuje i socijalnu brigu, zahtevaju žrtve nasilja, porodičnog, rodnog, vršnjačkog. Izbeglice i raseljeni takođe su socijalno ugroženi, često po više osnova

Kao posebno zabrinjavajuću činjenicu Aleksandra Nestorov iz Autonomnog ženskog centra navodi da država ne vodi statistiku žena ubijenih u porodičnom nasilju, već aktivistkinje ove NVO do podataka dolaze – praćenjem medija. Kao važnu činjenicu ona ističe da sve više novinara istražuje da li je pre ubistava bilo prijavljivano nasilje u porodici, što omogućava da se obraćanjem zaštitniku građana na odgovornost pozovu institucije koje nisu obavile svoj deo posla. Recimo, da li je policija proverila posle prijave nasilja u porodici poseduje li nasilnik oružje.

Monitoring izveštavanja koji je sproveo NUNS-ov tim tokom septembra pokazao je su mediji nedovoljno zainteresovani za teme iz socijalnog domena. Izuzetak su, pre svega, ekscesni slučajevi poput incidenata u ustanovama socijalne zaštite, ubistva, samoubistva i nasilja, a potom prigode kao što su dan starijih, osoba sa invaliditetom, žrtava nasilja… Novi trend je i direktan ulazak medija u široko polje humanitarnog rada, koji se uglavnom iscrpljuje u pomoći nekom detetu ili porodici. Nasleđeni trend je praćenje funkcionera, posebno lokalnih, u nekoj od “misija dobre volje”, pri čemu se naglasak uvek stavlja na darodavca, a sama akcija i oni kojima je namenjena, odnosno ključ problema, ostaju van pažnje javnosti. Jelena Kotević upozorava da se afirmativne priče pojavljuju u medijima samo ako se na događaju pojavi ministar ili državni sekretar, da bi im se postavila pitanja koja nemaju veze sa temom. Mediji nemaju sluha za takve priče, ocenila je ona i dodala da se novinari ne pojavljuju na događajima ukoliko nisu najavljeni ministar ili državni sekretar. Dok je ministar bio Rasim Ljajić, novinari bi mu postavljali pitanja o Hagu, Slobodana Lalovića pitali su o sindikalnim pitanjima, a Jovana Krkobabića o penzijama.

Najbolnija tačka u izveštavanju, ipak, nisu tekstovi, već prateća oprema, naslovi i fotografije (snimci), koji često krše Kodeks novinarske profesije, medijske zakone, kao i odredbe zakona o zabrani diskriminacije i zaštiti podataka o ličnosti. Ilustrativan je primer, navodi Vedrana Lacmanović iz Mreže žene protiv nasilja, objavljivanje fotografije žene ubijene na ulici u grudnjaku: „Često novinari od nas traže da im omogućimo intervju sa ženama žrtvama nasilja, ali im ne izlazimo u susret jer bi to bila dodatna viktimizacija žrtve“.

Poseban problem u sve brojnijim redakcijama jeste činjenica da više nema tzv. sektorskih novinara, ljudi koji kontinuirano prate određenu oblast, od zakonodavstva, preko institucionalne prakse, do primera dobre i loše prakse, pa i incidenata s kojima javnost takođe treba da bude upoznata. Poznavanje oblasti o kojoj se piše preduslov je profesionalnog i odmerenog izveštavanja, a pridržavanje Kodeksa dovoljna brana greškama. „Poseban problem je nedovoljan stepen obrazovanja novinara o temi o kojoj bi trebalo da izveštavaju. Dešavalo nam se da se pojave novinari koji nisu pročitali ni osnovnu informaciju o događaju“, objašnjava Jelena Kotević.

Ukoliko se tome doda da većina ljudi zatečenih u nekom od stanja socijalne potrebe jednostavno ne zna svoja prava – na primer, obavezu novinara da ima pristanak za objavu – stvara se pogodno tle za svakovrsne prestupe, obnavljanje stereotipa i predrasuda (Romi su prljavi i lopovi, siromašni, glupi i neobrazovani, žene su izazvale nasilje…). „Neretko se u tekstovima navode inicijali osobe, na primer taj i taj je obio trafiku, uz napomenu da je romske nacionalnosti, ali nikad nisam videla da je neko napisao da je Srbin obio trafiku“, upozorava Draga Božinović, uz napomenu da je “rečnik novinara postao skandalozan“.

Druga strana

Sa čime se sve sudaraju novinari, ali i socijalni radnici, u radu moglo se čuti i na radionicama u Vranju (20. novembra i Užicu 6. decembra). Učestvujući u radu u Vranju Jelena Kotević iz resornog ministarstva istakla je važnost saradnje institucija iz sistema socijalne zaštite i novinara koji praktično rade na “istom zadatku – unapređenju položaja socijalno ugroženih kategorija stanovništva”. Mediji bi trebalo da informišu građane o pravima socijalno ugroženih, kao i o brojnim uspesima koje oni postižu i da otklanjaju predrasude kod građana. Ona je ocenila da saradnja državne i lokalne vlasti, civilnog društva i medija, predstavlja okvir za promociju socijalno ugroženih kategorija u društvu.

Na mogući problem ukazao je član Gradskog veća Vranja (Resor socijalne politike, nacionalnih manjina, etničkih zajednica i nevladinih organizacija) Branimir Stojančić ocenom da je Centar za socijalni rad zatvorena institucija koja nikome, pa ni gradskim vlastima, ne daje podatke: „Karakteristika centara za socijalni rad na jugu Srbije je da već decenijama imaju lošu tradiciju da svaki kadar koji je pred penziju na kraju karijere postaje direktor Centra za socijalni rad. Nigde na jugu nije popunjeno mesto PR-a centara za socijalni rad i nije mi jasno zašto je problem da se daju skupne informacije?“.

Kao ilustrativan primer Stojančić je naveo da je lokalna vlast imala problem da podeli 500 besplatnih karata za prevoz pošto nije mogla da dobije informacije od Centra za socijalni rad o korisnicima. Prema njegovim rečima situacija u centrima za socijalni rad u Bujanovcu i Trgovištu je još gora: “Onoga ko uspe da izvuče informaciju od njih – častim“. Ocenjujući saradnju lokalnih vlasti sa medijima pozitivno, Stojančić je zamerio što se “priče ne dovode do kraja”: Izgleda da medije interesuju afere samo kada izbiju, ali ne i rešenje problema koji je doveo do izbijanja afera“.

O slaboj komunikaciji sa Centrom posvedočila je i dopisnica Večernjih novosti iz Vranja Jelena Stojković koja, kaže, za 15 godina nije dobila nijedan odgovor na mail koji je poslala tamošnjem Centru za socijalni rad. Nikola Lazić iz Vranjskih kaže da novinari često „zaobilaznim putem“ dođu do informacija koje im uskraćuje Centar za socijalni rad, a posle ih zovu te institucije i postavljaju pitanja kako su se usudili da ih objave. Novine Vranjske su dobile tužbu od Centra za socijalni rad iako nisu prekršile nijedan standard.

Jelena Stojković je navela i probleme sa “kvazihumanitarcima koji se humanitarnim radom bave samo kad su uključene kamere“, a u prilog tome Stojančić navodi nevladinu organizaciju koja je za isti projekat (zapošljavanje samohranih roditelja u pekari) istovremeno dobila novac od tri donatora, a nije povećala kapacitete u skladu sa prilivom. Navodeći da je na jugu Srbije “siromaštvo opšte mesto, iako se najčešće vezuju za Rome (o kojima se piše sa stereotipima)”, Lazić kaže da mnogi medije doživljavaju kao svojevrsne socijalne ustanove koje su tu da reše njihove probleme, a prema navodima ostalih kolega bukvalno ima i proganjanja novinara u stilu “evo, moj slučaj”.

Lazić je dodao da se siromaštvo i socijalna pomoć vezuju uglavnom za romsku populaciju o kojoj se, uglavnom, piše na osnovu stereotipa. Jedan od zaključaka ove radionice jeste da, pre svega, urednici pokušaju da u direktnom kontaktu sa nadležnima u Centru za socijalni rad “otvore” ovu ustanovu, ali u skladu sa standardima koji podrazumevaju potpunu zaštitu korisnika.

Prema sudu direktorke Centra za socijalni rad u Užicu Snežane Ivanović “mediji mogu više učiniti za socijalno ugrožene od stotinu centara za socijalni rad”. U prilog toj tezi ona navodi da ustanova kojom rukovodi dobija „sramno malo sredstava“ za novčanu pomoć socijalno ugroženim, svega 2.000-3.000 dinara po korisniku: “Međutim, kad novinari nešto napišu o tome odmah se stvore sredstva“.

Ona naglašava i drugi manjak – zaposlenih, što značajno utiče na kvalitet rada. U Centru za socijalni rad zaposleno je 26 ljudi, od kojih su 17 stručnjaci, a samo jedna socijalna radnica zadužena je za socijalna davanja u Užicu i okolnim selima. Koliki je to posao pokazuje podatak da 2.980 ljudi prima novčanu pomoć samo na teritoriji grada: „Kao što lekari obrađuju po stotinu slučajeva dnevno, tako ni kod nas nema dovoljno ljudi da pomognu svim socijalno ugroženima. Nama bi trebalo bar pet puta više ljudi nego što ih sada imamo“.

Doduše, manjak zaposlenih je nije sprečio da dva meseca po imenovanju da otkaz kolegi koji je napravio nedopustive propuste u radu. Posvećenost poslu ona očekuje i od novinara, uz apel da sa više pažnje i delikatnosti pristupaju izveštavanju o deci. „Za loše slučajeve brzo saznaju mediji, a za dobre tek kad ih mi obavestimo“, kaže Snežana Ivanović, zalažući se za što više izveštaja o „svetlim primerima, poput dece iz socijalno ugroženih grupa koja su postigla značajne uspehe u životu, kakvih je puno”.

Prema njenom uvidu mediji najviše pažnje posvećuju siromašnima koji čine deset odsto korisnika usluga užičkog Centra i za čije zbrinjavanje je potreban „relativno jednostavan postupak“. Najviše ljudi Centru se obraća zbog poremećenih odnosa u porodici, upozorava ona, a sve češće stariji postaju žrtve porodičnog nasilja, kaže Snežana Ivanović, uz napomenu i apel: „Ljude je često sramota da se obrate institucijama za pomoć jer to doživljavaju kao svoj lični poraz, iako oni nisu krivi za situaciju u kojoj su se našli nego društvo koje im nije obezbedilo uslove za normalnu egzistenciju“.

Važna napomena učesnika sve tri radionice jeste da na ovu vrstu profesionalnog usavršavanja uglavnom dolaze oni koji se i sami trude da poštuju Kodeks. Takođe, edukacija je potrebna i urednicima koji u balansiranju između potrebe za opstankom medija (zaradom) i opstankom profesije biraju zaradu, pa i najteže ljudske drame tretiraju kao robu.