03. 07. 2014. Beograd

Autor: Aleksandar Arsenijević Izvor: Novi magazin

Kao i svuda – ravnopravni, a diskriminisani

Teškoće pri hodu, oslabljen vid i sluh, osnovi su da čovek postane – osoba sa invaliditetom. Kako ova velika ugrožena grupa živi u Čačku, analizira Aleksandar Arsenijević.

Pri pomenu osoba sa invaliditetom nema organizacije, političke partija i vlasti koja neće reći da društvo ima obavezu da ovim našim sugrađanima učini život lakšim. I, naravno, reći će kako društvo sve čini da ulice, institucije i ustanove budu što pristupačnije, a kao primer pozitivne diskriminacije navešće zakonsku obavezu poslodavaca da zaposli ove marginalizovane društvene grupe.

Tako je u papirima, a i predizborna obećanja su jedno, a život je nešto drugo. Nepristupačnost objekata, uključujući javne, osobama sa invaliditetom samo je početak nejednakog tretmana, a nastavak su manje ili više otvoreni otpori ravnopravnom školovanju i zapošljavanju, dok je pomoć u samostalnom stanovanju eksces. Čačak nije izuzetak, iako je ne tako davno ovaj grad promovisan kao prvi u Srbiji bez – fizičkih barijera.

Statistika: Prema poslednjem popisu Čačak se sa oko 10 000 osoba sa invaliditetom svrstava u domaći i svetski prosek koji kaže da je svaki deseti čovek sa invaliditetom. Statistika kaže da se za  7.785 Čačana zna vrsta invaliditeta, a kod ostalih nije precizan osnov statusa. Najviše ljudi, njih 4.653, ima problema u hodanju, slede slabovidi i slepi (3.311), pa ljudi sa oštećenjem sluha (1.841). Samostalno ne može da živi 1.244 Čačana, njih 1.103 ima probleme sa pamćenjem, a sa komunikacijom 762.

Na olako odustajanje od laskavog epiteta grada bez barijera upozorava Branimir Radovanović, koji se svakodnevno lično uverava da su osobe sa invaliditetom građani drugog reda.

„Uz časne izuzetke, uprkos zakonu, većina novih objekata dobija upotrebnu dozvolu, bez obzira na to što su nepristupačni za osobe sa invaliditetom. To ukazuje da gradska vlast nije zainteresovana ni za naše probleme, ni za zakonske propise“, kaže Radovanović.

No, iako veliki, problem fizičke nepristupačnosti institucijama i ustanovama nije najveća muka Čačana sa invaliditetom; mnogo više ih more egzistecionalne muke, pre svega nemogućnost zapošljavanja.

„Zakon o rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom jasno propisuje da svaki poslodavac na 20 zaposlenih mora imati jednu, a na 50 dve osobe sa invaliditetom. Iako sam jedini diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom među osobama sa invaliditetom u Čačku, već dve godine za mene nema posla u javnim preduzećima, ustanovama i četiri suda. Od gradonačelnika Vojislava Ilića dobio sam odgovor da mi on ne može pomoći i preporuku da odem na biro“, objašnjava Radovanović plastično na sopstvenom primeru i dodaje: „Mislim da republičke i lokalne vlasti treba da prestanu sa pričama o lošoj obrazovnoj strukturi kao problemu pri angažovanju osoba sa invaliditetom. Moj primer nedvosmisleno ukazuje na činjenicu da se suočavamo sa svojevrsnom društvenom marginalizacijom i obezvređivanjem“.

Pokušaji bez uspeha: Ni nastojanja lokalnih vlasti da subvencijama podstaknu zapošljavanje osoba sa invaliditetom ne daju očekivane rezultate. Naime, Akcionim planom zapošljavanja Grad Čačak je predvideo 500.000 hiljada dinara subvencija po jednom radnom mestu za poslodavce koje zaposle osobu sa invaliditetom. Nažalost, ističu u Centru za samostalni život osoba sa invaliditetom koji u Čačku postoji od 2011. godine, zapošljavanje osoba sa invaliditetom je i dalje simbolično.

„Poslodavci radije plaćaju penale nego što zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Na nama je deo odgovornosti jer veliki deo osoba sa invaliditetom nije adekvatno školovan, ali i oni koji jesu teško dolaze do posla“, kaže za Novi magazin direktorka Centra Dragana Mišović.

Ova ustanova osobe sa invaliditetom angažuje preko javnih radova: „Radimo kao operateri na računaru, pravimo reklamne materijale, ukrasne kutije, nakit. Ljudi vole da dođu, produktivni su, život im funkcioniše, ne sede samo kod kuće. To obično traje šest meseci, ali i to je nešto.“

Čačanska filijala Nacionalne službe za zapošljavanje svake godine obavlja procenu radne sposobnosti i mogućnosti zapošljavanja i ostanka na radnom mestu osoba sa invaliditetom i sprovodi njihovu stručnu obuku za tržište rada. Prema podacima Filijale, prošle godine na području Moravičkog okruga realizovane su tri obuke osoba sa invaliditetom za tržište rada, dve u Čačku i jedna u Gornjem Milanovcu.

Kako kažu u NSZ, lica sa invaliditetom u Čačku su pohađala osnovnu informatičku obuku ECDL, na kojoj je bilo pet nezaposlenih polaznik, i obuku za poslovne sekretare sa takođe pet polaznika sa evidencije nezaposlenih lica koju void NSZ. U Gornjem Milanovcu održana je osnovna informatička obuka za pet lica sa invaliditetom sa liste nezaposlenih. Većina polaznika bile su žene, devet od ukupnog broja polaznika. U ovoj godini u istim poslovnim oblastima obuku pohađa 17  lica sa invaliditetom, 12 u Čačku, petoro u Ivanjiici. U Filijali kažu da su te 2013. organizovali 17 radnih sastanaka sa poslodavcima na temu zapošljavanja osoba sa invaliditetom, kako bi se što bolje analizirale potrebe i uslovi tržišta rada kada je u pitanju radno angažovanje ovih lica. Osposobljenost za rad, međutim, nije bila dovoljna, pa niko od obučenih nije dobio posao. Ni uključivanje osoba sa invaliditetom u sajmove zapošljavanja, kao provereno dobre metode približavanja i upoznavanje nezaposlenih lica i poslodavaca nije dalo bolje rezultate, iako je lane čačanska Filijala NSZ u sajmove koje je organizovala uključila 84 osobe sa invaliditetom.

A ŠKOLA: Kada je reč o obrazovanju osoba sa invaliditetom, ovi Čačani se susreću sa dve vrste problema: prve su barijere, pošto su neke škole još uvek nepristupačne za osobe sa invaliditetom; drugi je evidentan otpor prema inkluzivnom obrazovanju među delom prosvetnih radnika. Ipak, pozitivnih pomaka ima, uprkos preprekama.

„Efekti su za sada pozitivni, iako još imamo različitih otpora i barijera. Te barijere su nekad i stavovi naših nastavnika, ali vrlo često i stavovi roditelja čija deca ne zahtevaju posebnu podršku u obrazovanju. Izazov je da se sa tim barijerama suočavamo svakog dana, da uklanjamo predrasude i da se borimo za ljudska prava“, naglašava Slađana Mijatović, savetnica u Školskoj upravi u Čačku.

Da su, uprkos dobroj volji dela sugrađana, osobe sa invaliditetom u Čačku izložene tihoj diskriminaciji, pokazalo je i obeležavanje Međunarodnog dana samostalnog života 5. maja, zamišljeno kao  druženje većine i manjine.“Najveći broj Čačana je u toj meri ignorisao mogućnost, da su i sami organizatori bili iznenađeni, iako su osobe sa invaliditetom predstavili ljudi koji imaju svoje poslove, primanja i aktivni su članovi društva.

„Stekli smo utisak da ljudi kada vidi osobu sa invaliditetom smatraju da treba nešto da daju, da mi prosimo. To nas je prilično iznenadilo jer svi radimo, imamo primanja, aktivni smo članovi društva. Mi smo tokom akcije davali bombne deci i građanima, delili letke, tu su bili učenici Muzičke škole „Dr Vojislav Vučković“. Bilo je ljudi koji su to lepo prihvatili, ali većina je mislila da prosimo i nešto tražimo i prolazili su pored nas“, razočarano konstatuje Dragana Mišović.

Na treću stepenicu samostalnog života osoba sa invaliditetom, stanovanje uz podršku, Čačak kao i većina lokalnih samouprava naprosto nije spreman. Glavni problem je nedostatak novca za socijalne stanove te namene, ali i za obuku i plaćanje asistenta. Doduše, pre mesec dana je najavljena izgradnja 390 stanova za socijalno stanovanje, pa će se možda deo naći i za osobe sa invaliditetom. Možda će nedavno iskustvo stečeno u samostalnom stanovanju za jednu drugu ugroženu grupu, mlade bez roditeljskog staranja, biti dragoceno.

Tekst je deo projekata „Školovanje, zapošljavanje i stanovanje osoba sa invaliditetom u ogledalu štampe“, koje sprovodi NUNS u saradnji sa Novim magazinom, a uz podršku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.