Vesti

08. 04. 2021.

Autor: Vukašin Obradović Izvor: NUNS Dosije

Obradović: Šta posle napuštanja Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara

Šest novinarskih udruženja, asocijacija i organizacija napustilo je Radnu grupu za bezbednost i zaštitu novinara koju je u decembru prošle godine formirala Vlada Srbije.

Neposredan razlog za ovakvu odluku Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Asocijacije medija, Asocijacije onlajn medija (AOM), Poslovnog udruženje Asocijacije nezavisnih lokalnih medija Lokal pres i Fondacije Slavko Ćuruvija (FSĆ) bilo je upadljivo ćutanje ovog tela povodom poslednjih napada kojima je izložen istraživački portal KRIK.

Ova vest je, razumljivo, izazvala mnogo pažnje i reakcija. U vremenu pretrpanom događajima, ipak, posle nekoliko dana, kao da se zaboravilo na ovaj potez.

I to je ono što zapravo zabrinjava. Koliko god da je opravdano napuštanje Radne grupe, mada je bilo onih koji su bili protiv samog ulaska u jednu od mnogobrojnih sličnih tvorevina vlasti, o stanju u medijskoj zajednici mnogo više govori ono što se (nije) desilo, nakon ovog poteza.

Nesporno je da je bezbednost novinara ugrožena i to je nešto u čemu se slažu gotovo svi akteri koji ne pripadaju bloku provladinih medija.

Upravo zbog toga, očekivalo se da, osim razloga za napuštanje Radne grupe, u pratećem saopštenju saznamo i šta će nakon toga preduzeti NUNS, NDV, AM, AOM, Lokal pres i FSĆ.

IZAZOV ZA MEDIJSKU ZAJEDNICU

Nažalost, do danas novinarska udruženja i asocijacije, koliko je poznato, nisu zajedno seli za sto i dogovorili se šta će dalje činiti. Državi su pokazani zubi, poslata je jasna poruka novinarskoj zajednici, međunarodnoj i domaćoj javnosti, ali ništa dalje od toga. I to je ono što, zapravo, zabrinjava. Ova tema je izuzetno važna da bi se stvari rešavale bojkotom. Pokazano je da format radne grupe u kojoj se sedi zajedno sa predstvanicima vlasti ne funkcioniše, ali na medijskoj zajednici je, upravo zbog toga, da osmisli aktivnosti koje će biti praktično nastavak, sledeći korak ove grupacije u zaštiti bezbednosti novinara.

Ne treba imati iluzija da je vlast spremna na velike ustupke, ali ne sme se ni upasti u zamku da režim, poziv na nekakav dijalog upiše kao svoj poen, barem pred međunarodnom zajednicom, poturajući tezu “evo mi hoćemo da razgovaramo, ali oni neće”. A da, u međuvremenu, nastavi sa praksom stroge kontrole medijskog prostora.

KO I KAKO GENERIŠE ATMOSFERU LINČA

U takvoj situaciji, medijska zajednica mora zauzeti aktivan stav i još jednom, iznova, naterati vlast da povuče konkretne poteze i pokaže svoju (ne)spremnost na dijalog i medijske reforme. A to se može postići samo otvaranjem suštinskih pitanja, dijaloga o tome ko i kako generiše atmosferu linča prema novinarima nezavisnih i slobodnih medija. Novinari moraju da prestanu da se bave isključivo posledicama. SOS telefon, kontakt tačke i ostale mere koje su preduzimane u ovoj i drugim radnim grupama i komisijama predstavljaju važan segment bezbednosti novinara i to niko ne treba da spori.

Ali, ponavljam, to su samo posledice opšte atmosfere u društvu koje upravo generiše ta ista vlast sa kojom se pregovara o bezbednosti novinara. Najveću grešku koju čini medijska zajednica je upravo to što svaki dijalog sa vlašću ne počinje i završava se pitanjem da li je moguće govoriti o efikasnoj zaštiti novinara ako tablodi pod kontrolom režima, poslanici u Skupštini Srbije, državni funkcioneri, jedan deo naših kolega najprimitivnije vređaju, proglašavaju “stranim plaćenicima“, ljudima koji učestvuju u pripremi atentata na Aleksandra Vučića. To je zapravo dominatno ugrožavanje bezbednosti novinara, tema o kojoj se mora razgovarati sa predstavnicima vlasti, stalno i uvek, ako je moguće u otvorenom dijalogu od koga ne treba bežati.

NEOPHODAN NOVI PRISTUP

Mora se javno tražiti odgovor od vlasti zašto generišu atmosferu u kojoj se novinari osećaju nebezbedno, umesto da se dijalog vodi o tome šta će se preduzeti kada se novinar nešto desi, što je taktika vlasti svih ovih godina. Umesto o uzrocima, režim stalno forsira dijalog o posledicama a dobar deo medijske zajednice pristaje na ovu perfidnu taktiku. Sa tim se mora odmah prestati i pozvati vlast na dijalog o suštinskim pitanjima bezbednosti novinara. Kada Kebara, Pilja, Martinović, ali i Vučić i Brnabić, prestanu da kriminalizuju slobodne i nezavisne medije, može se sa vlašću razgovarati i o drugim, tehničkim pitanjima.

Do tada, ovo je jedina tema o kojoj se može i mora diskutovati, otvoreno i bez rukavica. Zato na novinarskim i medijskim udruženjima hitno potreban novi pristup ukoliko zaista žele da pomognu u stvaranju bezbednijeg okruženja za rad novinara.